Sahrana ili pogreb je proces odlaganja posmrtnih ljudskih ostataka – pokojnika. Ova procedura je obično praćena ceremonijom u vidu obrednih ili religijskih običaja. Pogrebne procedure zavise od geografskog područja i kulture, odnosno verske pripadnosti. Obredi sahranjivanja stari su koliko i ljudska civilizacija. Načini sahranjivanja kao i izgled nadgrobnog obeležja, odnosno spomenika određeni su sepulkarnim zakonitostima zajednice ljudi i predstavljaju intimnu karateristiku jedne kulture. Zasnovani su na religijskim shvatanjima i shvatanju samog čina smrti. Pod treminom „Sahrana“ podrazumeva se:

• Ukopavanje zemnih ostataka, po pravilu u kovčegu, u grob na groblju,
• Sahranjivanje u individualne (odvojene) grobove,
• Sahranjivanje u kolektivnu grobnicu,
• U izuzetnim situacijama pokopavanje u masovne grobnice,
• Odlaganje sanduka ili urne sa pepelom u kripte (obično porodične),
• Spaljivanje pokojnika, pri čemu se ostaci odlažu u urnu… itd.

Hrišćanska sahrana

Uloga hrišćanske (pravoslavne) crkve kada je pojedinac na samrti je da njemu i njegovim najbližim pruži utehu i podršku. Po pravilu se telo preminule osobe izlaže u kovčegu jedan ili dva dana pre sahrane. Tu ga posećuju i od njega se opraštaju porodica, rodbina i prijatelji. Na sam dan sahrane kovčeg je zatvoren, mada među pravoslavcima postoji praksa otvaranja pogrebnog sandkuka ponovnog opraštanja od pokojnika na samom groblju.

 

Muslimanska sahrana – Dženaza

U islamu postoje detaljno odredjena uputstva kako postupati sa pokojnikom, koje su prigodne molitve i kako treba srediti pokojnika i pripremiti sahranu. Između ostalog, kaže se da bi čovek na samrti trebao da izgovara kredo: „ Nema drugih Bogova osim Alaha, a Muhamed je njegov prorok“. Ukoliko nije u stanju da recituje ovaj stih, to za njega radi neko od rodjaka, lekar musliman ili imam. Posle smrti, muškarca bi trebao da opere muškarac, a ženu žena, i da ih potom umota u čaršav. Telo se pokopava bez kovčega, na desnom boku ili na leđima, sa očima usmerenim prema Meki. Sahrana bi trebala da se obavi isti dan kada je pokojnik preminuo, što se smatra činom pažnje prema njemu, odnosno pokazuje da nijedan drugi posao nije preči. Islamska vera smatra da umrli treba da počivaju u miru i bez poštovanja kulta ličnosti, tako da muslimani ne ukrašavaju i ne dekorišu grobna mesta. Religiozni muslimani ne praktikuju kremaciju smatrajući je protivnom njihovoj religiji.

Jevrejska sahrana

Po jevrejskim običajima, osoba koja umire ne treba da bude usamljena. Dva sata posle smrti, telo se stavlja na zemlju, sa nogama okrenutim ka vratima, a zapaljena sveća se stavlja pored njegove glave ili nogu. Tada se obavlja ritual očišćenja duše (tahara), koji se sastoji od čitanja odlomaka iz Biblije. Posle toga, telo se prekriva lanenim pokrovom i smešta na slamu u pogrebni sanduk. Ako je pokojnik umro u dijaspori, običaj je da se u sanduk sipa i šaka peska iz Izraela, jer će se po predanju odatle pojaviti mesija koji će vaskrsnuti mrtve. Zatim se kovčeg zatvara, a rođaci i prijatelji se simbolično opraštaju od pokojnika uz izvinjenja za svoje prestupe. U Izraelu se praktikuje da se telo sahranjuje istog dana kada je izvršeno pročišćenje, dok van Izraela telo pokojnika ostaje preko noći uz nekoga ko nad njim bdi (obično neko ko nije blizak rod). Ta osoba provodi noć recitujući psalme o vaskrsenju. Ovo bdenje se naziva šemira. Na dan izvršenja sahrane rabin isčitava psalme iz Biblije u prisustvu porodice, rodbine i prijatelja preminulog. Sahrana (levaja) po jevrejskom verovanju nije sahrana, već ispraćaj. Na njoj nema cveća, venaca ni muzike. Rabin i drugi prisutni bacaju po tri lopate zemlje na kovčeg pokojnika. Sve molitve koje se čitaju govore o vaskrsnuću.